Pesme iz jugoistočne Srbije

Niška banja

"Niška Banja, topla voda“ je jedna od najpoznatijih tradicionalnih pesama u Srbiji, posebno popularna u niškom kraju, a poreklo joj je romsko. Ova pesma je nastala u vreme otvaranja kupatila u Banji, pa se pretpostavlja da je napisana za neku svečanost ili priredbu. U svojim stihovima, pesma opisuje blagodeti banjske vode koje pruža Niška Banja i postala je omiljena širom ovog područja. Međutim, pesma koju je stvorio Čika Duci ima svoje specifičnosti. Kažu da je samo prvi stih isti kao original, ali muzika je potpuno drugačija

Pesme leskovačkog kraja

Malo je poznato da su pesme: „Zašto Sike, zašto?“, „Što si Leno na golemo“, „More vrćaj konja Abdul Ćerim ago“, „Slavuj pile“ i „Dude, belo Dude“, koje su vrhunski otpevali Staniša Stošić, Vasilija Radojčić i Usnija Redžepova, potekle iz leskovačkog kraja. A, još manje je poznato da je to samo delić muzičkog blaga koje je sredinom prošlog veka u Leskovcu i okolini zapisao pionir srpske etnomuzikologije Miodrag Vasiljević.

Otvori mi, Belo Lenče

"Otvori mi, Belo Lenče, vratanca" jeste pesma o Lenčetu i Miletu Piletu, to jest o Jeleni Stamenković i Milanu Tasiću, koji su živeli u Vranju u drugoj polovini 19. veka. Jelena - Lena - Lenče, kako je dobila nadimak od milja, bila je čuvena ne toliko po svojoj lepoti, koliko po beloj puti. Odlazeći u Gornju čaršiju da obiđe imanje, Milan je u dvorištu Koste i Agnije Stamenković zapazio "ubavo devojče". Njegovi odlasci do imanja bivali su sve češći, a razgovori sa lepom Jelenom na kapiji sve duži. Rodila se među njima prava mladalačka ljubav. Milanovi prijatelji su tako o njima ispevali pesmu i ubrzo je za njihovu ljubav saznalo celo Vranje.

Prijateljsko zadirkivanje kroz pesmu samo je požurilo Jelenine roditelje, koji su se protivili ovoj ljubavi, da je što pre udaju, da "ne pukne bruka". Mile nije mogao više ni da vidi Lenče, a kamoli da je sretne. Bila je pod stalnom prismotrom roditelja, a zatvoreni prozori i zabravljena kapija onemogućili su mu da je vidi i izdaleka. Nije mogao ni pisamce da joj proturi, jer je Lenče, kao i većina devojaka toga doba, bila nepismena. Jelena se, februara 1898. godine, udala za terziju Kostu Stošića. Odselila se sa svojim mužem u Beograd i u tom braku rodila šestoro dece. Stradala je u bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine.

Dimitrijo, sine Mitre

Veoma je dramatična i zanimljiva fabula i nastanak pesme "Dimitrijo, sine Mitre". Spjevala ju je Stana Avramović Karaminga još 1919. godine. Sve do svoje smrti, a na sahranu su kovčeg pratili skoro svi vranjski svirači svirajući tu pjesmu, 1969. godine pjevala ju je i mijenjala u nekoliko verzija i na kraju priznala: "Sve nesam rekla, sve i neje za pesmu". Inače, Dimitrije je sestrić Tome, oca Stane Avramović i njen brat od tetke. Oženio se devojkom Stanom za koju se govorilo da od Vranja do Niša nema takve ubavinje. Međutim, nijesu imali djece, a svekrva Bosa je bila sve zajedljivija, pa bi sinu, kad je polazio u crkvu dovikivala bolno i uvredljivo: "Ajde, sine, ajde pa i dete povedi!". Dimitrije je počeo da se mijenja te je Stani govorio: "Badava, Stano, tvoja ubavinja, kad nesi rodila muško, ili žensko. Svi se kunev u deca, a ja u tebe!" Takav pritisak Stana nije mogla da izdrži pa je riješila da se objesi, ali Toma Karaminga udesi da ostane trudna sa drugim čovjekom. U 40. godini Stana umire na porođaju. Sedam dana kasnije, svom sestriću, utučenom Dimitriju Toma otkrije istinu. Za vrijeme održavanja vjerskog obreda Dimitrija se pištoljem ubija na Staninom grobu. Tri dana poslije sinovljeve smrti umire i Bosa. Poslije izvjesnog vremena naprsno umire i Toma Karaminga. O višestrukoj tragediji se godinama pričalo, a od nje je nastala i jedna od najboljih i najljepših vranjskih pjesama.